U Pod­go­ri­ci je pro­šle sri­je­de pre­sta­lo da ku­ca sr­ce na­rod­nog he­ro­ja Vu­ko­sa­ve Vu­ki­ce Mi­ću­no­vić, po­sled­nje že­ne na pro­sto­ri­ma ne­gda­šnje Ju­go­sla­vi­je, či­je je gru­di kra­si­lo to naj­vi­še i naj­ča­sni­je na­rod­no od­lič­je za hra­brost. Le­gen­dar­na he­ro­i­na se pre­se­li­la u pam­će­nje ti­ho, bez pom­pe i ve­li­kih ri­je­či, ona­ko ka­ko je i ži­vje­la cio du­gi vi­jek, okru­že­na pa­žnjom svo­jih pri­ja­te­lja, po­ro­di­ce Ne­ven­ke i Ste­va­na Da­vi­do­vi­ća, ko­ja je o njoj bri­nu­la pro­te­klih de­se­tak go­di­na, po­što ni­je ima­la svo­ga po­ro­da.
Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić je ovaj svi­jet ugle­da­la da­le­ke 1921. go­di­ne u Ve­le­sto­vu u Ka­tun­skoj na­hi­ji, u sr­cu „ka­me­nog mo­ra”. Ka­ko su joj bra­ća Bla­go­ta i Ili­ja, kao i bra­ća od stri­ca Velj­ko i Vu­ka­šin i broj­ni dru­gi bli­ski ro­đa­ci iz ove zna­me­ni­te sta­ro­cr­no­gor­ske po­ro­di­ce, još pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­li bun­dži­je i ne­po­ko­ri i po tra­di­ci­ji za­kle­to mr­zje­li oku­pa­to­re i za­vo­je­va­če, i Vu­ki­ca se jul­skih da­na 1941. go­di­ne sa nji­ma na­šla u stro­ju usta­ni­ka i pri­pad­ni­ka na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta. Već u pr­vim bor­ba­ma sa Ita­li­ja­ni­ma oko Gra­ho­va, ona je is­po­lji­la hra­brost i po­žr­tvo­va­nje ne­pri­mje­re­no dva­de­se­to­go­di­šnjoj dje­voj­ci sa se­la. Tu je za­do­bi­la i pr­vu ra­nu i po­sta­la jed­na od pr­vih Cr­no­gor­ki, mo­žda i pr­vih že­na u Ju­go­sla­vi­ji, ko­je su pro­li­le krv u Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi.
Ni­je Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić bi­la od onih ko­ji­ma su gru­di bi­le u mo­dri­ca­ma od bu­sa­nja i hva­li­sa­nja svo­jim pod­vi­zi­ma, ko­ji su obi­lje­ži­li če­ti­ri go­di­ne nje­nog ra­to­va­nja, pri­ča­mlja o ra­na­ma i mu­ka­ma ko­je je iz­dr­ža­la na du­gom bor­be­nom pu­tu. Ako je to u ri­jet­kim pri­li­ka­ma i či­ni­la, uvi­jek je vi­še go­vo­ri­la o dru­gi­ma ne­go o se­bi. I u bi­lje­žni­ci pot­pi­sni­ka ovih re­da­ka su za­to osta­la za­pi­sa­na tek dva-tri nje­na štu­ra sje­ća­nja, no či­ni se do­volj­na za por­tret ove neo­bič­ne že­ne „mu­škog gla­sa, a žen­skog pa­sa”.
I kad je, re­ci­mo, go­vo­ri­la o stra­vič­nim bor­ba­ma na Ku­pre­su u lje­to 1942. go­di­ne i ve­li­kim po­gi­bi­ja­ma Cr­no­go­ra­ca iz Če­tvr­te pro­le­ter­ske bri­ga­de, ko­ji bi, ne­sum­nji­vo, bi­le i ve­će, da ni­je bi­lo i nje­nog lič­nog po­žr­tvo­va­nja i hra­bro­sti, ona se pri­sje­ća­la pje­sme ko­ju su ka­sni­je is­pje­va­li nje­ni dru­go­vi bor­ci i srp­ska omla­di­na iz tog kra­ja: „Oj ku­pre­ško rav­no polj­ce, / pla­ti­ćeš nam Cr­no­gor­ce; / od sto­ti­nu i pe­de­set, / vra­ti­lo se sa­mo de­set...
– Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti na­še bor­be sa usta­ša­ma i Fran­ce­ti­će­vom Cr­nom le­gi­jom u li­vanj­skom kra­ju 1942. go­di­ne – ka­zi­va­la mi je Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić u lje­to 1990. go­di­ne dok sam spre­mao knji­gu o usta­škim po­ko­lji­ma u Liv­nu i oko­li­ni.
– U se­lu Pod­gre­da smo, re­ci­mo, uspje­li da se iz­vu­če­mo iz nji­ho­vog obru­ča sa­mo za­hva­lju­ju­ći če­tvo­ri­ci mla­di­ća iz Dal­ma­ci­je i Kra­ji­ne, ko­ji su ko­ji dan ra­ni­je do­šli u na­šu bri­ga­du (ri­ječ je, na­rav­no, o Če­tvr­toj pro­le­ter­skoj cr­no­gor­skoj bri­ga­di, na­po­me­na B.S) i ni­ko im ni ime­na ni­je za­pam­tio. Oni su za­u­ze­li je­dan pre­sud­no va­žan po­lo­žaj i šti­ti­li nam oda­tle od­stup­ni­cu, ali se po­tom, na­ža­lost, ni­je­su uspje­li i sa­mi iz­vu­ći – sjećala se heroina.
Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić je, ipak, naj­vi­še pam­ti­la Če­tr­tu ne­pri­ja­telj­sku ofan­zi­vu i Vi­li­ća Guv­no, gdje je njen, ta­da Dru­gi ba­ta­ljon Če­tvr­te pro­le­ter­ske cr­no­gor­ske bri­ga­de, is­po­ljio ču­do od ju­na­štva i po­žr­tvo­va­nja i osu­je­tio po­ku­ša­je Nje­ma­ca da ugro­ze bez­bjed­nost par­ti­zan­ske bol­ni­ce sa oko 4.000 ra­nje­ni­ka.
– Na­red­ba je bi­la da po sva­ku ci­je­nu mo­ra­mo osvji­ti i za­dr­ža­ti Vi­li­ća Guv­no – sje­ća­la se Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić.
– Bor­ba je po­če­la oko de­vet uju­tro i tra­ja­la sve do ka­sno po­pod­ne, sko­ro do sa­mog mra­ka. Za to vri­je­me se smi­je­ni­lo je­da­na­est ju­ri­ša i kon­tra­ju­ri­ša, sve dok Njem­ci u su­ton ni­je­su di­gli ru­ke i od­stu­pi­li.
U pr­vi mrak na­lo­ži­li smo ma­lu va­tri­cu, tek da pri­gri­je­mo pro­mr­zle pr­ste. Oko nje se oku­pio štab če­te. Dok smo pre­bro­ja­va­li po­gi­nu­le i ra­nje­ne dru­go­ve i do­go­va­ra­li se ka­ko da­lje, ka­ko da is­po­štuje­mo na­red­bu i da od­bra­ni­mo Vi­li­ća Guv­no, ka­ko smo se i za­vje­to­va­li Vr­hov­nom šta­bu, gru­nu­la je nje­mač­ka gra­na­ta i pa­la tač­no u va­tru me­đu na­ma. Kad sam se otri­je­zni­la i pri­bra­la od šo­ka, kad sam shva­ti­la da sam pro­šla sa­mo sa lak­šim ozle­da­ma jer sam ne­ka­ko bi­la za­klo­nje­na iza jed­ne mla­de bu­kve, po­če­la sam da tr­čim od jed­nog do dru­gog i do­zi­vam dru­go­ve, ali ni­ko ni­je da­vao zna­ka ži­vo­ta. (pre­ži­vio je, ipak, Lu­ka Đu­ra­ško­vić, ko­ji je bio sa­mo lak­še ra­njen i kon­tu­zo­van od eks­plo­zi­je, ali se ka­sni­je osvi­je­stio i pri­dru­žio dru­go­vi­ma na po­lo­ža­ju, prim. B.S)...
Po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta, Vu­ki­ca Miću­no­vić je oba­vlja­la niz dru­štve­nih, po­li­tič­kih i dr­žav­nih funk­ci­ja, bi­la po­sla­nik u cr­no­gor­skom par­la­men­tu u če­ti­ri sa­zi­va i jed­nom u sa­ve­znom par­la­men­tu, a, po­red osta­log, bi­la je i pr­vi mi­ni­star sa­o­bra­ća­ja u Vla­di Cr­ne Go­re. Od­li­ko­va­na je go­to­vo svim naj­sjaj­ni­jim od­lič­ji­ma za rad i za­slu­ge za na­rod, a za na­rod­nog he­ro­ja je pro­gla­še­na 1952. go­di­ne.
Bu­do Si­mo­no­vić


Osam žena iz Cr­ne Go­re

Po­red Vu­ki­ce Mi­ću­no­vić, or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja je od­li­ko­va­no još se­dam že­na iz Cr­ne Go­re: Đi­na Vr­bi­ca, Je­le­na Ćet­ko­vić, Vu­ki­ca Mi­tro­vić, Lju­bi­ca Po­po­vić, Je­li­ca Ma­ško­vić, Mi­li­ca Vu­či­nić i Do­bri­la Oj­da­nić. Sve su to uglav­nom bi­le mla­de dje­voj­ke, a slo­bo­du su do­če­ka­le sa­mo Do­bri­la Oj­da­nić i Vu­ki­ca Mi­ću­no­vić.


Bra­ća

Vu­ki­čin brat Ili­ja po­gi­nuo je u Plje­valj­skoj bi­ci, 1. de­cem­bra 1941. go­di­ne, a Bla­go­ta, pred­rat­ni ko­mu­ni­sta, u bor­bi sa čet­ni­ci­ma 27. mar­ta 1942. go­di­ne u Za­gar­ču. Bla­go­ta je ta­ko­đe pro­gla­šen za na­rod­nog he­ro­ja 1951. go­di­ne.